Za početak, recite nam nešto o sebi: ko je Jelena Pavićević, kako je izgledao vaš put od rada u pravosuđu do medijacije i šta vas je podstaklo na pokretanje podrške ljudima kroz razvod?
Ja sam pravnik po obrazovanju, ali najveći deo onoga što danas znam o razvodu nisam naučila iz zakona. Naučila sam gledajući ljude.
Pravo sam diplomirala 2009. godine, a profesionalni put me je vodio kroz pravosuđe, sudijsku funkciju i advokaturu, da bih danas svoje iskustvo usmerila ka medijaciji, edukaciji i projektu „Snažno kroz razvod“.
Kao sudija bavila sam se i porodičnim sporovima i imala priliku da vidim razvod iz jednog vrlo specifičnog ugla – iz sudnice, u trenutku kada je odnos između dvoje ljudi često već toliko narušen da oni više ne pokušavaju da pronađu rešenje, nego pokušavaju da dokažu ko je kriv.
I upravo tu sam počela da primećujem nešto što me je kasnije odvelo ka medijaciji i projektu „Snažno kroz razvod“.
Sud može da okonča brak. Ali sud ne može da vam organizuje život posle razvoda.
Presuda može da kaže sa kim dete živi, kada viđa drugog roditelja, koliko iznosi izdržavanje. Ali nijedna presuda ne može da nauči dvoje ljudi kako da budu roditelji kada više nisu partneri. Ne može da im objasni kako da sede na istoj školskoj priredbi, kako da razgovaraju kada dete ima temperaturu ili kako da prestanu da koriste dete kao glasnika između dve kuće.
Kada sam izašla iz pravosuđa, želela sam da radim upravo u tom prostoru koji postoji između zakona i stvarnog života.
Zato danas svoj rad vidim kao spoj pravnog iskustva, medijacije i edukacije – sa ciljem da ljudi u jednom haotičnom periodu razumeju situaciju u kojoj se nalaze i mogućnosti koje su pred njima.
Mnogo mi je važno da čovek koji mi dođe u jednom vrlo haotičnom periodu iz razgovora izađe sa jasnijom slikom: gde se nalazi, koje su mu mogućnosti, šta može da očekuje i, možda najvažnije, šta sada ne treba da uradi.
Jer sam kroz godine naučila jednu stvar: u razvodu ljudi često ne naprave najveće greške zato što su loši ljudi, već zato što donose trajne odluke dok prolaze kroz privremeno veoma jake emocije.
I tu vidim smisao onoga što danas radim.
Svako ko napravi radikalan rez u karijeri, poput odlaska iz sigurnosti sudijskog statusa u samostalan rad, prolazi kroz unutrašnju borbu. Kako je izgledao taj vaš unutrašnji dijalog? Je li prevladao strah od nepoznatog ili potreba za smislom?
Naravno da je postojao strah. Mislim da ljudi često romantizuju velike životne promene tek kada ih prežive. Dok ih donosite, one uglavnom nisu ni romantične ni herojske.
Napustiti nešto sigurno, status koji ste godinama gradili i profesiju koja je postala deo vašeg identiteta znači postaviti sebi vrlo neprijatno pitanje: ako više nisam ono što sam bila poslednjih toliko godina – ko sam onda?
Ali kod mene je u jednom trenutku potreba za smislom postala veća od potrebe za sigurnošću.
Shvatila sam da sigurnost i zadovoljstvo nisu ista stvar. Možete imati veoma siguran život u kojem više ne prepoznajete sebe.
Nisam otišla zato što sam tačno znala šta me čeka. Naprotiv. Mislim da je jedna od najvećih zabluda da hrabri ljudi nemaju strah. Imaju ga. Samo u nekom trenutku odluče da strah više neće imati pravo glasa pri svakoj njihovoj odluci.
Danas na tu odluku gledam kao na jednu od važnijih lekcija svog života:
Ne morate uvek znati gde ćete stići da biste znali da više ne želite da ostanete tamo gde jeste.
Mnogi u proces razvoda ulaze s idejom da će na sudu „dokazati ko je u pravu i ko je kriv“. Šta ljude zapravo dočeka u sudnici i zašto pravna pobeda na papiru u praksi često donosi gorak ukus poraza?
Zato što porodični spor nije klasična utakmica u kojoj neko pobedi, a neko izgubi.
Ljudi često dođu na sud sa željom da sud potvrdi njihovu verziju prošlosti: da kaže ko je bio bolji supružnik, ko je koga povredio, ko je više dao tom braku. Ali sud uglavnom nije mesto na kojem ćete dobiti takvu vrstu pravde.
Sud rešava pravna pitanja.
A posebno kada postoje deca, čovek mora sebi da postavi mnogo važnije pitanje od: „Kako da pobedim?“ Pitanje je: „Kako želim da izgleda naš život kada se ovaj postupak završi?“
Videla sam ljude koji su pravno dobili gotovo sve što su tražili, a izgubili godine života, ogromnu količinu novca, mogućnost normalne komunikacije i ponekad odnos koji je njihovo dete imalo sa drugim roditeljem.
Zato često kažem:
Možete dobiti spor, a izgubiti mir. A u porodičnim odnosima to ponekad bude najskuplja pobeda.
Koje poteze ljudi iz povređenosti, panike ili inata povuku u prvim mesecima od odluke o razlazu, a kasnije im stvore najveće probleme – pravno, finansijski ili emocionalno?
Najskuplje odluke u razvodu često nisu one koje donesemo iz neznanja, nego one koje donesemo da bismo drugu stranu zaboleli.
Poruka poslata u dva ujutru. Pretnja izrečena u besu. Uskraćivanje kontakta sa detetom zato što ste povređeni kao partner. Naglo iseljenje. Sakrivanje novca. Objavljivanje privatnih stvari na društvenim mrežama. Uvlačenje porodice i prijatelja u sukob.
U trenutku kada to radite imate osećaj da vraćate kontrolu. A nekoliko meseci kasnije upravo to može postati dokaz u postupku ili razlog zbog kojeg je svaki budući dogovor mnogo teži.
Posebno je opasno kada ljudi pomešaju dve uloge: bivšeg partnera i roditelja.
Možete prestati da budete nečiji muž ili žena preko noći. Ne možete prestati da budete roditelji istog deteta.
Zato savetujem da se u prvim mesecima razvoda ne donose odluke čiji je jedini cilj da drugoj strani pokažemo koliko smo povređeni. Inat je veoma loš pravni savetnik.
Imate li konkretna pravila koja savetujete klijentima?
Imam jedno jednostavno pravilo: ne šaljite poruku koju ne biste mirno pročitali naglas pred sudijom.
To samo po sebi promeni veliki deo komunikacije.
Kada ste uznemireni, napišite odgovor, ali ga nemojte odmah poslati. Prespavajte ako situacija dozvoljava. Sutradan ga pročitajte ponovo i izbacite sve što služi samo tome da povredi drugu stranu.
Važne dogovore treba imati u pisanom obliku, ali pisana komunikacija nije mesto za vođenje celog partnerskog rata.
I još nešto što smatram izuzetno važnim: dete nikada ne sme da bude poštar, pregovarač, špijun ili sudija između svojih roditelja.
Detetu ne treba roditelj koji je pobedio u razvodu. Trebaju mu odrasli koji su uspeli da ga ne uvuku u njega.
Kada se u vlastitom privatnom životu nađete pred teškom dilemom, kojim se filterom vodite? Slušate li više intuiciju, hladnu analizu ili tražite savet od nekog iz svog uskog kruga?
S godinama sam naučila da ne donosim velike odluke u trenutku najveće emocije.
Intuiciju slušam, ali je proveravam činjenicama. Razgovaram sa veoma malim brojem ljudi čije mišljenje cenim, ali trudim se da ne tražim savet od deset ljudi. Kada pitate deset ljudi šta treba da uradite, često dobijete deset njihovih života, strahova i iskustava – a nijedan nije vaš.
Imam još jedan filter koji mi mnogo znači:
Ne pitam sebe samo „šta mi je lakše danas“, nego „sa kojom odlukom ću moći mirno da živim za pet godina“.
To često potpuno promeni odgovor.
Vaš projekat nosi naziv „Snažno kroz razvod“. Šta je za vas istinska snaga? Je li to sposobnost da izdržimo udarce ili hrabrost da priznamo ranjivost i potražimo pomoć?
Za mene snaga nije sposobnost da ništa ne osećamo.
To je često samo dobro upakovan način da bežimo od onoga što osećamo.
Snaga je sposobnost da priznamo: ovo me boli, ovoga se plašim, ovde ne znam šta da radim – i da uprkos tome napravimo sledeći dobar korak.
Zato sam projekat i nazvala „Snažno kroz razvod“, a ne „Bezbolno kroz razvod“.
Jer bezbolan razvod možda ne mogu nikome da obećam.
Ali mogu da verujem da kroz njega možete proći informisanije, dostojanstvenije i sa mnogo manje nepotrebnih posledica.
Snaga nije kada vam pomoć nije potrebna. Snaga je kada dovoljno poznajete sebe da znate kada treba da je potražite.
U našem društvu još uvek postoji tiha stigma oko razvoda. Šta poručujete ljudima koji se bore sa osećajem srama, krivnje ili uverenjem da su podbacili u životu?
Mislim da smo predugo uspeh jednog odnosa merili isključivo njegovim trajanjem.
Ako je brak trajao četrdeset godina – uspeo je. Ako je trajao pet – nije.
Život je mnogo komplikovaniji od toga.
Postoje brakovi koji dugo traju, a u kojima su ljudi odavno prestali da budu bliski, sigurni ili srećni. Postoje i odnosi koji su se završili, a iz kojih su nastala deca, godine ljubavi, zajednički život i iskustva koja nikakav razvod ne može da izbriše.
Zato razvod sam po sebi ne smatram ni uspehom ni neuspehom.
Važnije mi je kakvi ljudi izlazimo iz njega.
Nekada neuspeh nije otići.
Nekada je neuspeh provesti još deset godina života na mestu za koje već dugo znate da više nije vaš dom.
Šta ste kroz iskustvo i priče ljudi naučili o ljudskoj sposobnosti da se nakon „potpunog raspada“ izgradi stabilan, miran i kvalitetan život?
Da ljudi mnogo češće potcene sebe nego što precene problem.
Kada nekome život počne da se raspada, on gleda sve što gubi odjednom: partnera, rutinu, finansijsku sigurnost, kuću, svakodnevicu sa decom, sliku budućnosti koju je godinama imao.
Zato mu izgleda da gubi ceo život.
Ali zapravo često gubi život kakav je poznavao. To nije isto što i izgubiti mogućnost za dobar život.
Godinama sam gledala ljude u njihovim možda najgorim danima. A onda sam neke od njih srela nekoliko godina kasnije i jedva prepoznala onu osobu koja je nekada sedela preko puta mene uplašena i uverena da je sve završeno.
To me je naučilo:
Čovek ponekad tek kada mu se raspadne život koji je planirao počne da gradi život koji mu zaista odgovara.
Živimo u kulturi društvenih mreža koja nameće sliku nepogrešivosti i stalnog uspeha. Šta biste za kraj ovog intervjua poručili nekome ko se trenutno oseća kao da mu se život raspao i da zaostaje za svima drugima?
Da prestane da meri svoju unutrašnjost tuđom spoljašnošću.
Na društvenim mrežama gledamo tuđe godišnjice, putovanja, nove stanove, nasmejanu decu i uspehe. Ne vidimo njihove razgovore iza zatvorenih vrata, strahove, kredite, terapije, svađe ni noći kada nisu znali šta će sutra.
Zato je poređenje tako nepravedno – svoj život gledamo bez filtera, a tuđi kroz najbolji kadar.
Ako vam se danas čini da su svi otišli daleko ispred vas, možda uopšte niste zakasnili. Možda ste samo na delu puta koji se ne fotografiše.
I možda bih upravo time završila:
Ne postoji raspored po kojem ste do određene godine morali da imate sređen brak, karijeru, porodicu i život. Život nije voz koji ste propustili.
Nekada period koji vam danas izgleda kao potpuni raspad za nekoliko godina postane tačka od koje računate početak nečeg mnogo boljeg.
Ne morate danas da znate kako će izgledati ceo vaš novi život. Dovoljno je da znate koji je sledeći dobar korak.