Intervju · 18. rujna 2026.
Diplomirana medicinska sestra — anestetičarka
Katarina Lazić je diplomirana medicinska sestra koja danas radi kao anestetičar. Katarina nam govori o dežurstvima od 24 sata, o odlukama pod pritiskom, greškama u medicini, burnoutu i tome zašto stisak ruke ponekad znači isto što i lijek.
Razgovor je vođen na hrvatskom i srpskom jeziku. Iza Izloga ne prevodi i ne prilagođava odgovore svojih sugovornika — poštujemo izvorni jezik i način na koji je priča ispričana.
Intervju u tvom inboxu prije nego je vidljiv na stranici.
Zovem se Katarina, imam 28 godina, po struci sam diplomirana medicinska sestra, a trenutno radim kao anestetičar. Pre ovoga sam sticala iskustvo u privatnoj praksi, na intenzivnoj nezi, urgentnom prijemu, trijaži, detoksu i reanimaciji. Svi ti poslovi, uz godine školovanja, dali su mi čvrstu podlogu i neprocenjivo iskustvo za posao anestetičara koju danas obavljam.
Da je zdravstvo moj poziv, znala sam još pri izboru srednje škole. Kada sam imala 12 godina, moja porodica i ja brinuli smo o našoj baki koja je doživela moždani udar i devet godina bila polupokretna. Odmalena sam joj pripremala terapiju i merila pritisak, a kasnije je negovala i kupala. Što se tiče same anestezije, nije bilo jednog dramatičnog, filmskog trenutka, već serija uviđanja tokom studija. Kada sam prvi put osetila tu specifičnu dinamiku u operacionoj sali i shvatila da anestezija drži sve konce u rukama dok pacijent spava, znala sam da je to okruženje u kom želim da radim.
Zvuči paradoksalno, ali najviše me nisu oblikovali rutinski uspesi, već oni najteži slučajevi. Za mene je to konkretno bio početak rada u vreme kovid pandemije, situacije kada stižu pacijenti na granici života i smrti, gde nema vremena za oklevanje, kao i moja prva reanimacija.
Ako bih morala nešto da izdvojim, to je saznanje da je strah kod pacijenata nekada teži i teže podnošljiv od samog fizičkog bola. U školi vas ne uče kako da u svega 30 sekundi stvorite poverenje kod čoveka koji uplašeno gleda u vas. Naučila sam da su stisak ruke i miran glas nekada jednako važni kao i sam lek.
Moj radni dan u smeni počinje u 7 h. Nakon presvlačenja odlazim u operacionu salu koja mi je dodeljena tog dana, proveravam aparat za anesteziju, pripremam materijal, lekove i infuzije. Između 7:30 i 8 h stiže pacijent. Ukratko mu objasnim proceduru, pa sa anesteziologom dogovaram vrstu anestezije. Kada stigne ostatak tima, hirurzi i instrumentarke, krećemo sa uspavljivanjem. Asistiram anesteziologu, dajem lekove, obavljam ostatak procedura koje su potrebne za operaciju, vodim računa o vitalnim parametrima. Tokom operacije doziramo analgeziju i ostale potrebne lekove, a pred kraj pripremam sve za buđenje. Pacijenta potom transportujemo u sobu za buđenje pod nadzor kolega anestetičara dok se ne razbudi i ode nazad na odeljenje. Broj operacija varira, a ritam postane znatno dinamičniji kada pristignu hitni slučajevi. Na kraju radnog dana dopunjavam materijal i pripremam salu za sutra. Uobičajeno završavam oko 14 h, osim ako se poslednja operacija ne produži.
Dežurstva traju 24 sata. Radnim danima počinju u 7 h, a vikendom od 8 h. Dežurstva na urgentnom centru su pravi rolerkoster, nikada ne znate šta nosi sledeći minut. Od hitnih operacija i teških saobraćajnih trauma, do iznenadnih reanimacija. To je ritam u kom adrenalin stalno varira, a besprekoran timski rad sa anesteziologom, hirurzima i instrumentarkama postaje presudan.
Nakon 24 sata rada organizam traži potpuni reset. Izbegavam da preskačem dan jer to potpuno uništava bioritam. Odmah po dolasku kući slede topli tuš, šetnja sa psom, lagan obrok i nekoliko sati kvalitetnog sna. Popodne se trudim da odem na trening i budem aktivna kako bih se lakše vratila u normalan ritam.
Sve obaveze unapred planiram za dane kada ne izlazim iz dežurstva. Ako baš moram nešto da obavim tog dana, zakazujem to isključivo za popodnevne časove, tek nakon što odspavam i odmorim se.
Jeste. Prepozna se po tome kada fizički umor počne da utiče na brzinu obrade informacija ili kada osetite potpunu emotivnu prazninu. Uglavnom su to smene sa ogromnim brojem hitnih operacija, bez ijednog minuta pauze. To su trenuci kada shvatite da je pauza od 5 minuta usred noći stvar bezbednosti, kako vaše, tako i pacijentove.
Ovaj posao zahteva veliko razumevanje okoline. Bilo je propuštenih rođendana i praznika provedenih u bolnici, kao i dana kada ste kod kuće prisutni fizički, ali mentalno i dalje procesuirate tešku smenu. Ipak, uz dobru organizaciju i ljude koji razumeju prirodu ovog poziva, sve se može izbalansirati.
Slušajte svoje telo, postavite granice na samom početku i ne ustručavajte se da potražite pomoć od starijih kolega. Dežurstvo nije maraton koji trčite sami, već timska igra. I najvažnije, naučite da ostavite posao u bolnici onog trenutka kada skinete uniformu.
Definitivno odluka da dam otkaz na prvom poslu, propraćena strahom od novog početka i nepoznatih izazova.
U stresnim situacijama najsigurnije je osloniti se na protokole i prioritete. Medicina pod pritiskom ne trpi haos. Protokoli daju strukturu, a iskustvo donosi neophodnu smirenost.
Svaki zdravstveni radnik koji tvrdi da ne bi ništa promenio verovatno nije dovoljno samokritičan. Sa današnjim iskustvom, u nekim ranijim situacijama bih možda brže reagovala ili odlučnije postavila granice, ali sve te odluke bile su neophodan deo moga sazrevanja.
U medicini su i najmanji propusti velika stvar. Na sreću, nisam imala većih grešaka, sve su bile sitnice koje su se mogle pravovremeno ispraviti. Naučila sam da prepoznavanje propusta, priznanje i traženje pomoći nije sramota. Nema mesta sujeti kada su u pitanju ljudski životi. Od tada uvek primenjujem pravilo duple provere pri svakom postupku koji izvodim.
Kultura u medicini se polako menja, ali još uvek postoji prisutan strah od osude. Iskreno verujem da se o greškama mora otvorenije razgovarati unutar tima, jer su analiza i priznavanje jedini način da se spreči njihovo ponavljanje.
Postavljanjem jasnih granica između bolnice i privatnog života. Redovni treninzi, boravak u prirodi, vreme provedeno sa dragim ljudima i hobiji koji nemaju nikakve veze sa medicinom moji su glavni ventili.
Smanjila sam nametnute obaveze i pritisak da sve moram završiti sad i odmah. Takođe, svesno radim na tome da tokom slobodnih dana uopšte ne analiziram protekle smene.
Obezbedila bih bolje uslove rada i veće plate kako bi se zadržao kadar, tako da zdravstveni radnici ne moraju raditi na više mesta paralelno, već da se u potpunosti posvete pacijentima. Takođe, neophodna je izgradnja hospisa kojih na našim prostorima nema dovoljno, a potrebe su, nažalost, ogromne.
Nemojte upisivati medicinu zbog statusa ili romantizovanih televizijskih serija. Upišite je samo ako zaista volite ovaj poziv, jer je ta ljubav jedino što će vas držati u najtežim noćima.
Veruj procesu, uči iz svakog izazova i ne zaboravi da sačuvaš sebe kako bi mogla da pomažeš drugima.
Želela sam da skinem misteriju sa anestezije i pokažem šta se zapravo dešava kada pacijent utone u san. Ljudi prirodno imaju strah od bolnice, a društvene mreže su mi pružile priliku da im kroz edukativan, pristupačan i ponekada duhovit način približim medicinu. Dodatna motivacija bile su mi i inostrane kolege koje već godinama uspešno rade istu stvar.
Iznenadilo me je koliko ljudi zapravo malo znaju o anesteziji, mnogi misle da mi samo "uspavamo pacijenta i odemo". Sa druge strane, oduševila me je ogromna podrška i predivna pitanja mlađih generacija koje razmišljaju o ovoj struci.
Stručnu praksu nisam menjala, ali jesam način komunikacije. Čitajući pitanja i strahove ljudi u komentarima, shvatila sam šta ih najviše brine, pa sada u svakodnevnom radu posvećujem više vremena objašnjavanju upravo tih detalja pre nego što pacijent uđe u salu.
Želela bih da naglasim važnost celog tima u operacionoj sali. Iza svake uspešne operacije stoji tim sjajnih anesteziologa, instrumentarki, hirurga, anestetičara, tehničara i spremačica. Medicinu nikada ne čini pojedinac, već tim koji u najtežim trenucima funkcioniše kao jedno. Zahvaljujem vam se na pozivu i prilici za ovaj razgovor. Izuzetno mi je drago što se medijski prostor konačno ustupa edukovanim ljudima koji vole svoj posao i imaju šta da kažu.
Perspektiva iz prakse
Katarinina izjava da je miran glas i stisak ruke u trideset sekundi nekad važniji od lijeka vrijedi za svaku industriju.
Često se u poslu toliko zakopamo u tablice, protokole i metrike da zaboravimo tko sjedi s druge strane stola. Miran ton i iskreno razumijevanje stvaraju povjerenje brže od bilo koje titule.
Druga ključna stvar koju Katarina naglašava je da u ozbiljnom poslu nema mjesta oholosti. Priznati umor, zatražiti drugu provjeru ili potražiti pomoć iskusnijeg kolege nije slabost, već vrhunac odgovornosti.
Robert
Urednik, Iza Izloga
Medijator, pokretačica projekta „Snažno kroz razvod“
Jelena Pavićević godinama je kao sutkinja gledala razvode iz sudnice. Danas kao medijator pomaže ljudima da kroz razvod prođu informiranije, dostojanstvenije i s manje nepotrebnih posljedica.
Pročitaj intervju →
Autorica i Coach - Odblokiraj se
Tanja Čani govori o izlasku iz toksičnog poslovnog okruženja, granicama, promjeni i hrabrosti da prestanemo biti osoba za koju smo godinama vjerovali da trebamo biti.
Pročitaj intervju →
Newsletter utorkom, srijedom i petkom - plus najava svakog novog intervjua.