Kada sa strane maknemo društvene mreže, titule i formalne biografije, tko je zapravo Tanja u nekoliko iskrenih rečenica?
Mislim da je najkraći opis – Tanja je žena koja veruje. Možda je logika moja jača strana, ali ipak je vera bila jača od logike. Verovatno sam se zato i usudila da pravim tako velike promene u svom životu. Definitivno sam neko ko ne uzima stvari zdravo za gotovo. Ništa mi se ne podrazumeva ni ono što je dobro a ni ono što je loše. I sigurno je da sam neko ko je zaljubljen u rast i promenu.
U 34. godini napustili ste poziciju Business Development Managera i ušli u potpuno novo područje. Što je bio onaj stvarni, neuljepšani okidač kad ste shvatili da više ne možete ostati u staroj ulozi?
Rekla bih da sam bila deo visoko toksičnog okruženja u kome je i moje ponašanje bilo toksično. Ne zato što nisam volela da radim, nego zato što su se moje lične vrednosti sukobile sa vrednostima organizacije za koju sam radila, što je istovremeno bio i problem i triger da donesem odluku da odem.
Iz ove perspektive, danas čini mi se da sam u tom trenutku bila daleko od sebe. Sve se to u nekom trenutku preklopilo i sa trudnoćom, pa je donošenje odluke da napustim posao bilo dodatno pojačano novom ulogom — ulogom majke. Mislim da je za ženu trenutak kada postane majka ogromna promena, ne samo u preslagivanju svesti i prioriteta već i u pronalaženju jedne nove snage koja se neopisivo budi u ženi.
Mnogi profesionalci svoju vrijednost mjere time koliko su korisni drugima: stalno su dostupni, uskaču i rješavaju tuđe probleme. Gdje je granica između prave kolegijalnosti i štetnog sindroma ugađanja (people-pleasing) koji vodi u „izgaranje”?
Tendencija da pomažemo jer verujemo da na taj način potvrđujemo svoju vrednost ili mogućnost da skrenemo fokus sa svojih problema na tuđe, naučena je strategija koja ima svoju sekundarnu dobit.
Gde je tačna granica između ugađanja i kolegijalnosti individualno je za svakog od nas. Ono što bi mogao biti zajednički imenitelj jeste razumevanje, da kolegijalnost može povremeno biti na uštrb naših interesa, ali nikako ne bi trebalo da bude način na koji se adaptiramo u profesionalnom okruženju.
Kada radite s ljudima koji prolaze kroz transakcijsku analizu i coaching, što je najčešći nesporazum oko pojma „postavljanja granica”? Znači li postavljanje granica nužno sukob?
Volela bih da napravimo razliku između terapijskog rada i coaching rada. Coaching rad je prevashodno usmeren na ciljeve, odluke, progres i napredak.
Sama tema granica odnosi se na terapijski rad i predstavlja mnogo dublji momenat od komunikacije, što je istovremeno i najčešća zabluda koju ljudi imaju o granicama. Kada kažem zabluda, konkretno mislim da vrlo često ljudi veruju da je najvažnije izkomunicirati i zauzeti se za sebe. Ja bih rekla kada govorimo o temi granica, komunikacija je zapravo samo šminka.
U našoj kulturi, a rekla bih posebno kod starijih generacija, nekako je bilo uobičajeno da se svako neslaganje tumači pre svega kao neki vid neposlušnosti. Danas ta ista deca, koja su odrasla u takvom okruženju, vrlo često imaju duboko u sebi osećaj da je svako „ne“ izraz neposlušnosti.
Međutim, kada razumemo da je „ne“ zapravo mesto gde se ti završavaš, a ja počinjem — ili obrnuto, onda nam je jasno da je to mesto važno da postoji kako bi se odnos sačuvao kao funkcionalan.
Kada granica nužno može da znači sukob? Ukoliko osoba preko puta nas nema ili ne želi da ima kapacitet za ono što tražimo.
Danas su svi preplavljeni knjigama o samorazvoju, podcastima i savjetima, a opet većina ljudi ostaje na istom mjestu. Zašto puko prikupljanje informacija ne donosi promjenu i što je potrebno da se dogodi stvarno „korektivno iskustvo”?
Ovo je baš dobro pitanje. Rekla bih da živimo u sjajnom vremenu u kojem su informacije dostupne, što je sjajno jer je ljudima teže manipulisati, a istovremeno nam to otvara mnogo opcija i načina kako možemo što optimalnije da gradimo svoj put, šta god da on jeste.
Ono što postoji kao zabluda jeste da je dovoljno biti informisan. Međutim, biti informisan jeste važno i sjajno, no informacija nije i ne može biti transformacija. Mi možemo imati gomilu informacija, pročitanih knjiga, podcasta... Međutim, to nikako nije garancija integracije.
Zapravo, kada gomilamo informacije, a promena se ne dešava, one počinju da predstavljaju teret sa kojim više ne znamo šta ćemo, jer negde u svesti postoji svest da nešto znamo, dok u realnosti nema održive promene.
Važno je razumeti da u procesu promene postoje mnoge stvari kojih mi pre svega nismo svesni, iz čega proizilazi da ovde ne pričamo samo o volji i odluci. Takođe, promena ima svoju strukturu, ima svoje faze i u zavisnosti od toga šta je cilj promene, dobro je razumeti da su dužina trajanja i same faze u terapijskom planu vrlo individualne i iziskuje vreme.
Istina je da uvidi u samom startu mogu stići brzo — slušanjem, čitanjem ili u direktnom radu — što je fenomenalno, ali sam uvid ne možemo nazvati integrisanom promenom. Za korektivno iskustvo potrebno je ući u sam proces rada na sebi, dakle od osobe koja pasivno konzumira sadržaj preći u interaktivni proces.
Svatko ima trenutke kada naiđe na zid, projekt zapne ili nastupi pad samopouzdanja. Koji je vaš prvi refleks u toj situaciji i kako razmišljate u prvih 24 sata „krize”?
Moram da priznam da sam ja nekada bila onaj tip koji paniči, danas je ipak malo drugačije. Ne donosim odluke dok sam pod jakom emocijom. Pokušavam da se odzumiram i da vidim širu sliku situacije. Ako nastupi pad samopouzdanja, pokušam da podsetim sebe šta sam do sada već dobro uradila.
Koji je najteži uvid o vlastitom načinu razmišljanja ili poslovanja koje ste morali prihvatiti i promijeniti?
Puno toga sam morala da promenim i velike sam borbe vodila sama sa sobom. Najteže mi je bilo da prihvatim da neki ljudi imaju nesvesna ograničenja koja uopšte nisu stvar volje i koja nije moguće rešiti iskrenim i mudrim razgovorom, čak ni kada se taj razgovor ponovi više puta. Verovatno sam zato i otišla u pravcu psihoterapije.
Druga stvar koju sam dugo vrlo lično shvatala jesu tuđi napadi. Vremenom sam razumela da su neregulisane reakcije drugih usmerene prema meni neretko projekcije koje drugi ljudi prave iz svojih nerazrešenih unutrašnjih konflikata.
Koji su vaši strogi, nepomični principi zaštite vlastite mentalne energije i fokusa kroz radni tjedan?
Moj prioritet je porodica, a moje dete ima samo jedno detinjstvo. Iz tog razloga kompletan svoj rad sa klijentima prilagođavam tako da sam u 95% slučajeva u prilici da ispratim i dočekam svoje dete. Vodim računa da legnem u krevet pre 11 h, redovno treniram i zdravo se hranim.
Što se tiče mreža, za mene se može reći da živim ispod kamena. Sem što ne gledam TV i ne pratim štampu, na mrežama sam vrlo ograničeno kao konzument. Moje vreme na mrežama uglavnom je usmereno na kreiranje sadržaja.
Rast često nije u tome što dodajemo, nego što oduzimamo. Koje ste navike, uvjerenja ili poslovne prakse svjesno izbacili jer su vas kočile?
Verovanje da se svima trebam dopasti, to je nešto od čega sam morala odustati. Verovanje da stvari moraju biti savršene, takođe je nešto od čega sam odustala. Naučila sam da mi ne treba ničija dozvola da bih uživala, da bih odmorila. Da ne moram naporno da radim, nego da radim mudrije. Da ne treba da prilazim stvarima isključivo iz tačke logike, što je karakteristično za muški princip, već da upotrebim i svoju moć intuicije, karakterističnu više za žene.
Postoji li nešto važno u vašem putu, radu s ljudima ili lekcijama koje ste naučili, a što vas rijetko tko pita?
Možda me retko pitaju koliko je hrabrosti potrebno da prestaneš da budeš osoba za koju si godinama verovala da treba da budeš.
Odgovor je: dovoljno da više ne pristaješ na ono u šta ne veruješ.