Za početak razgovora, kako biste sami sebe predstavili nekome tko Vas prvi put upoznaje: kao analitičarku koja teži strukturi i brojkama ili kao osobu koja neprestano traži nove izazove izvan zone komfora?
Oba su definitivno deo mene, ali ta potreba za konstantnim izlaskom iz zone komfora je nešto što me pokreće šta god da radim. Volim da pomeram sopstvene granice i radim stvari koje su mi nekada bile nezamislive i koje su mi stvarale strah pri samoj pomisli, jer je to jedini način da rastemo. Štaviše, kada ciljate visoko, izlazak iz zone komfora je neizbežan. Zato na to nekada gledam kao na sastavni deo puta ka nečemu što želim da dostignem i ne ostavljam sebi prostor za premišljanje ili strah.
Analitički posao u korporaciji mi trenutno nudi baš to napredovanje, ali u okviru stabilnog sistema, gde ne moram da rizikujem sve i strahujem šta će biti sutra ili za mesec dana. Daje dosta prostora za učenje i usavršavanje, pre svega u radu sa ljudima i vođenju projekata, dok su brojke neprikosnoveni alat koji se u tome koristi.
Kada ste tek počinjali u korporativnom sustavu, jeste li imali mentora koji Vas je usmjeravao ili ste većinu prepreka morali savladavati sami metodom pokušaja i pogrešaka?
Moj put u korporativnim finansijama počeo je pre nešto više od tri godine, kao posao sa skraćenim radnim vremenom uz master studije. Tada nisam imala mentora, ali to je svakako bio dosta lakši posao u odnosu na ono što sada radim. Pravi izazov je počeo u avgustu prošle godine, kada nakon završenog fakulteta dobijam unapređenje u analitički deo posla sa punim radnim vremenom. Od tada imam mentorku i smatram da je to izuzetno važno za sve mlade na početku karijere, kako bi što brže ušli u ceo taj svet i savladali osnove posla.
Sa druge strane, znam da je mentorima veoma teško da, pored svog redovnog posla, nađu vreme koje će posvetiti obučavanju. To bi trebalo da bude u interesu same kompanije i da rukovodeći menadžment stvori uslove za to, jer sutra baš ti mladi ljudi treba da budu na vodećim pozicijama.
Koji biste savjet dali mladim stručnjacima iz regije koji razmišljaju o početku karijere u inozemstvu?
Ako postoji i najmanja želja za tim, treba da pokušaju. To iskustvo može da donese jako puno toga, pri čemu najmanje mislim na finansijski aspekt. Ako savladate učenje i rad na stranom jeziku, rešavanje životnih pitanja i izgradnju socijalnog života u državi gde ste stranac, možete sve, i svaki sledeći izazov će biti lakši. Najbolje od svega je to što se u slučaju neuspeha vraćate na istu tačku i nastavljate tamo gde ste stali, ali sa puno više iskustva i boljim poznavanjem sebe i svojih kapaciteta. Zaista mislim da, koliko god bilo teško, svako ko ima jaku želju i jasan cilj pred sobom može da savlada prepreke i istraje čak i kada je najteže.
Prošli ste put od operativnih uloga u financijama do pozicije financijske analitičarke. Što je bila ključna razlika u načinu razmišljanja koju ste morali usvojiti za taj iskorak?
U poslovnom smislu, ne mnogo, jer sam se još tokom rada na operativnoj funkciji na fakultetu specijalizovala za finansijsku analizu. Tamo se i gradio taj način razmišljanja koji mi je kasnije omogućio da lakše uplovim u novu ulogu. Iskreno, teže mi je bilo dok sam radila na operativnim zadacima, jer me to nije ispunjavalo i znala sam da to ne predstavlja moj maksimum.
Ono što jeste bila glavna razlika sa iskorakom ka analitici jesu veća odgovornost koju taj posao nosi, kao i veći obim posla.
Koliko Vam formalno obrazovanje pomaže u svakodnevnom radu, a što ste morali naučiti isključivo kroz praksu?
Imam tu sreću da radim baš ono za šta sam se školovala, tako da mi dosta znači način razmišljanja i kritički pristup koji sam stekla na fakultetu. Dodatno, kada se dugo školujete za neki posao, kasnije ga više cenite. Samim tim, imam osećaj da se čovek više trudi nego kada mu je nešto "pruženo na tacni", što se na kraju vidi i kroz brzinu napredovanja.
Međutim, stručnost bez prakse ne postoji. Ona mi je donela ne samo tehničko znanje i savladavanje dodatnih programa u kojima radim, već i bolje komunikacione veštine, kao i lakše nošenje sa odgovornošću.
Kako postavljate granice između posla i privatnog života?
Uh, nekada je to teško, s obzirom na to da radim u korporaciji sa Amerikancima, kod kojih je sasvim uobičajeno da proveravaju mejlove tokom vikenda i godišnjih odmora, kao i da rade prekovremeno. Bilo kakvo odstupanje od toga oni mogu protumačiti kao nedostatak angažovanja ili želje za napredovanjem.
Meni nije problem da ostanem prekovremeno kada nešto treba da se završi, ali to kasnije nadoknadim kad god je moguće (jer prekovremene sate možemo iskoristiti da radimo kraće).
Tokom radnog vremena se stvarno trudim da dam svoj maksimum, ali kada zatvorim laptop, mejlovi i posao do sledećeg dana ne postoje. Isto važi i tokom odmora, jer znam da će se sve što je hitno eskalirati do moje mentorke ili menadžera, a oni imaju moj broj telefona.
Tako da bih rekla da mi za sada uspeva da održim taj balans, jer napredak u karijeri možemo postići jedino ako posao radimo odmorni, a ne isfrustrirani od prevelikog broja prekovremenih sati i bez ijednog dana pravog odmora.
Što poduzimate u danima kada Vam nedostaje motivacije ili kada se pojavi osjećaj preopterećenosti?
Jedini lek za nedostatak motivacije jeste disciplina. Iako sam se pronašla u suštini svog posla, daleko od toga da svaki dan izgleda baš onako kako bih želela. On često obuhvata i zadatke koji mi nisu toliko zanimljivi i za koje nemam motivaciju, ali su deo posla i prosto se moraju obaviti kako bih kasnije prešla na deo koji me zapravo ispunjava.
Taj kratkoročni gubitak motivacije je manji problem; veća je opasnost kada on dođe u kombinaciji sa preopterećenošću i preispitivanjem da li je sve vredno tolikog rada i truda, ili bi trebalo energiju preusmeriti negde drugde. To su oni trenuci kada se zaređaju radni dani od po deset ili jedanaest sati, kada se zadaci i stres samo gomilaju, a rezultati nisu odmah vidljivi. Tada fizički izbacujem stres kroz trening, a mentalno pokušavam da ostanem smirena i dosledna svom putu, svesna da se na kraju svaki trud isplati.
Mnogi vjeruju da je dovoljno samo marljivo raditi i da će to netko primijetiti. Kakav je Vaš stav o tome i jeste li morali naučiti kako jasno zagovarati svoje rezultate i uvjete?
Ta lekcija me tek čeka. Trenutno i dalje kao prioritet stavljam prilike da što više naučim i usavršim svoje znanje i veštine, kako bih kasnije mogla jasno da iskomuniciram svoje uslove.
Generalno, dosta zavisi od okruženja u kom radite, ali u korporaciji je uglavnom potrebno založiti se za sebe, jer čekanje da neko drugi prepozna vaš trud može potrajati.
Kako se mentalno isključujete nakon napornog radnog dana i sprječavate da se poslovne brige preliju na slobodno vrijeme i san?
Volim da treniram, ili makar da prošetam nakon posla, i da u tom periodu isprocesuiram sve misli koje nisam stigla da obradim tokom radnog dana. Pustim sebe da razmislim o svemu, možda čak i u glavi napravim plan za sutra, a onda se trudim da sa krajem treninga sve te misli i ostavim tamo. To bude moj presek dana, nakon toga posao više ne postoji i prioritet dajem drugim aspektima života.
Dunja, za sam kraj našeg razgovora: kada jednoga dana pogledate unatrag na svoju karijeru, po čemu biste najviše voljeli da Vas suradnici pamte: po stručnim rezultatima koje ste ostvarili ili po načinu na koji ste pristupali ljudima i svakodnevnom radu?
Smatram da su oba aspekta izuzetno važna. Želim da kolege mogu da se oslone na mene i da veruju rezultatima koje prezentujem, ali ono što dugoročno ostaje jeste osećaj koji ljudi imaju dok rade sa vama. Koliko god posao umeo da bude ozbiljan i stresan, trudim se da održim ljudski pristup, smirenost i prijatnu atmosferu na sastancima, sa fokusom na pronalaženje rešenja umesto na paniku. Ako uspemo da ostvarimo to, uz vrhunske stručne rezultate, direktno doprinosimo stvaranju zdravog radnog okruženja i rušenju korporativnih stereotipa.